Rafaelo Santi
Rafaelo Santi (1483-1520) je bio visoko priznati slikar i arhitekta. Poznat je po svojim slikama Bogorodica i velikim kompozicijama u Vatikanu.
Rafaelov otac, Djovani Santi, je bio slikar. Iako nije bio poznat slikar, bio je veoma obrazovan čovek i stalno se zanimao za nove ideje tada popularne u Urbinu. Pre nego što je preminuo, on je Rafaelu dao prve instrukcije u slikarstvu i upoznao ga sa humanizmom. Urbino je postao centar kulture za vreme vladavine vojvode Federika de Montefeltra koji je podržavao umetnost i dovodio poznate umetnike. Iako će na Rafaela uticati umetnici u Firenci i Rimu, Urbino je predstavljao osnovu za njegovo kasnije učenje.
1495. Rafaelo odlazi u Perudju gde je vrlo brzo proglašen majstorom. 1501. dobija bitan zahtev da oslika "Krunisanje Bogorodice" u crkvi San Frančesko.
Poznati slikar Pietro Peruđino se zainteresovao za Rafaelov rad, i kao članu njegove radionice omogućio mu je profesionalno obrazovanje. On je dosta uticao na Rafaelov stil slikanja što se može primetiti po isticanju perspektive, odmosima između figura i arhitekture i mekoći figura. Tada nastaje njegovo prvo veliko delo "Venčanje device Marije".
Iako je naučio mnogo od Peruđina, Rafaelova želja za učenjem ga je terala da ode van Peruđe. 1504. stiže u Firencu privučen radovima Mikelanđela i Da Vinčija. U periodu između 1505-1507 pravi značajnu seriju Madonna (tj. Bogorodica) koje su vidno bile inspirisane Da Vinčijevim delima. Prihvatio je Da Vinčijevo osvatljavanje, oštar kontrast između svetla i tame i mekše senčenje umesto oštrih linija. Ipak, Rafaelo je nadmašio Leonarda u kreiranju novih figura sa okruglim, nežnim licima koja otkrivaju ljudska osećanja.
Madonna del Prato
Krajem 1508. Rafaelo je bio pozvan u Rim od strane Pape Juliusa II. U to vreme on nije bio poznat u Rimu ali vrlo brzo je ostavio upečatljiv utisak na Papu i papski dvor, pa mu je popularnost rasla iz dana u dan. Pored njegovog talenta govorilo se da je bio vrlo šarmantan čovek pa je ubrzo dobio nadimak "Princ slikara".
Prvo zaduženje mu je bilo da oslika freske u sobama papskog dvora gde je Papa živeo i radio. Četiri glavna zida su oslikana freskama "Rasprava o Svetom pričešću", "Atinska škola" i "Kardinalne i teološke vrline". Rasprava o Sv. pričešću prikazuje viziju Boga, proroka i apostola iznad skupa predstavnika i kroz svoju ikonografiju izjednačava trijumf crkve i istine.
Atinska škola predstavlja Aristotela i Platoa okružene filozofima. To je najpoznatija Rafaelova freska čiji je opšti efekat mirnost, jasnoća i ravnoteža.
U isto vreme, oko 1511. Rafaelo slika "Galatein triumf" koji se smatra najuspešnijom evokacijom duha klasične antike. Pored ovih postignuća, Rafaelo je postao priznati portretista. Među njima se izdvaja portret Baldasara Kastiljonea.
Dok je radio za Papu takođe je preduzeo prve arhitektonske poduhvate koji su se ticali bazilike Sv. Petra i crkve Santa Maria del Popolo.
Rafaelovo poslednje delo je bilo "Preobraženje". Preobraženje je delo koje je bilo nezavršeno zbog Rafaelove smrti, a kasnije ga je završio njegov asistent Đulio Romano. Delo ima atmosferu tenzije i pokazuje novu senzibilost koju je pokrenuo maneristički pokret.
Rafaelo je preminuo na svoj 37. rođendan. Pogrebna misa je održana u Vatikanu, a on sahranjen u Panteonu.
Rafaelov otac, Djovani Santi, je bio slikar. Iako nije bio poznat slikar, bio je veoma obrazovan čovek i stalno se zanimao za nove ideje tada popularne u Urbinu. Pre nego što je preminuo, on je Rafaelu dao prve instrukcije u slikarstvu i upoznao ga sa humanizmom. Urbino je postao centar kulture za vreme vladavine vojvode Federika de Montefeltra koji je podržavao umetnost i dovodio poznate umetnike. Iako će na Rafaela uticati umetnici u Firenci i Rimu, Urbino je predstavljao osnovu za njegovo kasnije učenje.
1495. Rafaelo odlazi u Perudju gde je vrlo brzo proglašen majstorom. 1501. dobija bitan zahtev da oslika "Krunisanje Bogorodice" u crkvi San Frančesko.
Poznati slikar Pietro Peruđino se zainteresovao za Rafaelov rad, i kao članu njegove radionice omogućio mu je profesionalno obrazovanje. On je dosta uticao na Rafaelov stil slikanja što se može primetiti po isticanju perspektive, odmosima između figura i arhitekture i mekoći figura. Tada nastaje njegovo prvo veliko delo "Venčanje device Marije".
Iako je naučio mnogo od Peruđina, Rafaelova želja za učenjem ga je terala da ode van Peruđe. 1504. stiže u Firencu privučen radovima Mikelanđela i Da Vinčija. U periodu između 1505-1507 pravi značajnu seriju Madonna (tj. Bogorodica) koje su vidno bile inspirisane Da Vinčijevim delima. Prihvatio je Da Vinčijevo osvatljavanje, oštar kontrast između svetla i tame i mekše senčenje umesto oštrih linija. Ipak, Rafaelo je nadmašio Leonarda u kreiranju novih figura sa okruglim, nežnim licima koja otkrivaju ljudska osećanja.
Madonna del PratoKrajem 1508. Rafaelo je bio pozvan u Rim od strane Pape Juliusa II. U to vreme on nije bio poznat u Rimu ali vrlo brzo je ostavio upečatljiv utisak na Papu i papski dvor, pa mu je popularnost rasla iz dana u dan. Pored njegovog talenta govorilo se da je bio vrlo šarmantan čovek pa je ubrzo dobio nadimak "Princ slikara".
Prvo zaduženje mu je bilo da oslika freske u sobama papskog dvora gde je Papa živeo i radio. Četiri glavna zida su oslikana freskama "Rasprava o Svetom pričešću", "Atinska škola" i "Kardinalne i teološke vrline". Rasprava o Sv. pričešću prikazuje viziju Boga, proroka i apostola iznad skupa predstavnika i kroz svoju ikonografiju izjednačava trijumf crkve i istine.
Atinska škola predstavlja Aristotela i Platoa okružene filozofima. To je najpoznatija Rafaelova freska čiji je opšti efekat mirnost, jasnoća i ravnoteža.
U isto vreme, oko 1511. Rafaelo slika "Galatein triumf" koji se smatra najuspešnijom evokacijom duha klasične antike. Pored ovih postignuća, Rafaelo je postao priznati portretista. Među njima se izdvaja portret Baldasara Kastiljonea.
Dok je radio za Papu takođe je preduzeo prve arhitektonske poduhvate koji su se ticali bazilike Sv. Petra i crkve Santa Maria del Popolo.
Rafaelovo poslednje delo je bilo "Preobraženje". Preobraženje je delo koje je bilo nezavršeno zbog Rafaelove smrti, a kasnije ga je završio njegov asistent Đulio Romano. Delo ima atmosferu tenzije i pokazuje novu senzibilost koju je pokrenuo maneristički pokret.
Rafaelo je preminuo na svoj 37. rođendan. Pogrebna misa je održana u Vatikanu, a on sahranjen u Panteonu.
Коментари
Постави коментар